Postoji dama u tebi. Krije se od snažnih udara svetlosti reflektora sa pozornice sveta. Nežna i krhka, tiha i blaga. Čujes li muziku? Poziv na ples… Pogledaj svoj odraz u ogledalu, i videćeš je u njenoj gracioznoj pozi… Ona čeka, savršenu priliku, savršenog partnera za ples u plavom vrtu kroz koji se prelamaju zvuci pesme kao svetlo kroz prizmu. Pronađi vrt, u ovom trenutku, on je tu… zatvori oči i priđi bliže. Čuješ li kako se pesma nežno spušta niz uho… Dozvoli melodiji da te ponese… Zaplešimo.

Snu, ispisujem te.
Ceo tvoj sadržaj biće na ovoj beloj lopti. Pogledaj, svi oko nas nešto pišu. Na ovoj livadi je preko hiljadu ljudi. Na njihovim loptama su želje. Želje koje već tradicionalno, godinama, puštaju da plove morem, i da im nova godina ispuni bar jednu od njih. Mi smo ovde samo jednom, samo danas. Ispisujem samo tebe. Ono što smo ti i ja imali, ono što smo stvorili zajedno. I u ponoć, i ja ću pustiti svoju belu loptu, da je talasi odnesu. Opraštam se od tebe. Pamtiću te po lepim stvarima.
Zbogom snu.

I dreamed in shallow water, dancing the early morning star into the light of the night.
We played our game, fingers crossing the highlights of her hair. Gently, I stood by her, wordless, in panic for the coming of morning rain. Now it is for the end. End of the night made of dance moves, and sounds of her voice. Why am I still here? Why am I still standing into the morning sun? Rain is closer. I can feel it on my skin. She’s asleep. Her face is shining in my hands, looks like it will erase all the grayness from the rain. Pure like the morning sun, rain started. It has begun. Now it will erase all the memories from the night behind us… Tear from her eye fell into the rain drop. She was still asleep. Soon I will be too… Soon, everything left from the night behind us will be these lines written, only not to be forgotten like two of us.
The story repeats every month when the same day comes to life. It comes and takes everything from us, leaving trails of two green lights, reflected from her eyes… Her face will not to be forgotten, in the sea of tears from memories.

Lutali smo kroz nečiju kuću…
Poznavao sam kuću, tačnije, vlasnika. Imao je firmu u kući. Mislim da je u pitanju štamparija. u jednom delu kuće je mali tržni centar. Bilo je kasno veče i prodavačica iz jednog lokala je bila jako pospana. Sve stepenice u kući su bile jako strme. Ja sam išao nesigurno, dok je ona bila veoma radoznala, nekoliko puta me je gurnula da požurim niz stepenice. Zašli smo u privatni deo kuće. Krenuo sam lagano da se penjem uz jedne stepenice, na čijem kraju su neka vrata koja vode u veliku kancelariju. Bio sam prešao polovinu stepenica, kada su se vrata otvorila. Na vratima je bio vlasnik te kuće, sa puškom uperenom u nas. Opet me je gurnula da pozurim, nevidevši oružje, koje je sada bilo upereno u mene. Krenuo sam da se rvem sa njim i pokušavajući da mu otmem pušku, tj, da sklonim cev da me ne ubije, čuo se pucanj. Osetio sam oroz pod prstom. U momentu njegovo telo, sa rupom u glavi je palo uz glasan udar. Bacio sam pušku. I ona je ušla u prostoriju. Bila je jako nervozna i izbezumljena. Policija se pojavila. Neprestano sam ponavljao jednu rečenicu dok su mi stavljali lisice i odvodili me: “Samo sam hteo nju da zaštitim. Samo sam hteo nju da zaštitim. Samo sam hteo nju da zaštitim…”

Taj nezni ples prstiju po njenom vratu me je poneo…
Kao krila leptira, ostajali su obrisi pokreta. A njeno telo je ponosito blestalo pod svetlom reflektora. Odmah pored, oni su pravili neverovatnu predstavu… Njih troje, kao jedno. Tako posveceni, uz veseli osmeh, jednostavno su uzivali u svemu ovome. A mene je nosio zvuk, kroz misli, daleko van ovoga sveta…